Page 55 - Vila Velebita br 19

Basic HTML Version

http://vila-velebita.hr
ČASOPIS ZA LIKU I VELEBITSKO PRIMORJE
53
- Isuse dragi, pa ona vuče čamac! – dječak je
razrogačenih očiju gledao u vodu, ali je vidio samo
povraz koji se sad diže prema površini, sad opet
spušta. –Ašto ako prekine uzicu?
- A, ništa! Ostat ćemo bez ulova. Zato pazi da ne trzaš
jako.
- Ujo, ujo, evo se diže na površinu
- Vidim, što se dereš! – Krsto se zagleda u dubinu, ali
spazi samo golemu vijugavu sjenku koja se opet
izgubi u dubini pa se udalji od čamca nizvodno.
- Gle, ujo, evo vuče čamac nizvodno! Hoće li nas
daleko odvući?
- Ne boj se! Sad nailazi kamenito i plitko dno pa neće
moći dalje. Vratit će se natrag.
- Gle, ujo, evo nas vuče uzvodno! Pa kad će već
jednom stati.
- E, moj Ivane Antune Baltazare. Ta ne staje lako.
Jedino nampreostaje da je izmorimo.
Obojica su čvrsto držala štap pazeći da ne trzaju naglo.
Malo su popuštali povraz pa opet zatezali. Dječaku su
ruke već gotovo klonule.
- Ujo, ja nemogu više…
- Ne puštaj štap! Izdrži još malo!
- Eheeeej, Krstoooo! – začuo se glas kranjskog lovca.
–Dolazi! Tebe i malog
zove grofica da dođete gore! Eheeeej!
- Isusek, pa Črt se već vratio! Pa kako je mogao brže
otići gore u grad i vratiti se! – stenjao je dječak.
-Nije to već, moj Ivane, mi se prilično dugo navlačimo
s ribetinom. Pazi, pazi,
evo se diže.
Još nije ni izgovorio do kraja, kad se ribetina izbaci
točno uz rub čamca i poprska ih obojicu. Dječak od
straha ispusti štap i pade na leđa u čamac, ali Krsto
ostade priseban.
- Što se to događa? – na obali se nađe Črt pa kad spazi
golemu ribu, baci se u vodu onako obučen, dopliva do
čamca i prihvati se štapa koji je Krsto jedva držao.
- Vidimda si na izmaku snaga, markiže.
- Tko, je l' ja! To ti se samo čini. Ima u mene snage ako
treba i do noći se navlačiti s ovomnemani.
- Neće trebati! – veselo će Kranjac. – Evo se već
umorio.
- Som! Ujo, je li da je som? – dječak se podiže s dna
čamca pa i on prihvati štap. Sad su ga sva trojica čvrsto
držala. – Ujo, od čega je ovaj povraz kad je ovako
čvrst?
- Krsto, diži ga! – Črt se naže nad vodu.
Krsto pažljivo, malo po malo poče namotavati povraz
oko sebe i podizati plijen. Iz vode se pokaza golema
ružna glava prevelikih otvorenih usta kraj kojih su
visjeli debeli brkovi. Črt ga objema rukama uhvati za
škrge i svom snagom povuče u čamac. Ribetina
poklopi dječaka i on se opet nađe na dnu čamca, ali se
izmigolji i stade veselo skakati. Krsto odmota povraz i
pusti ga u čamac
- Som! Jesam rekao da je som! Uzbuđeno je skakao
dječak.
- Ivane, smiri se! – opomenu ga Krsto i istog se časa
naglavačke izvrnu u vodu. Som ga je raspalio repom
tako snažno, da je izgubio ravnotežu i pljusnuo preko
ruba.
- Ha, ha, ha! – Črt se stade smijati. – Vidi ga kako je
bezobrazan. Ne poštuje njegovo gospodstvo markiza
Frana Krstu Frankopana, sramga bilo! Ho, ho, ho!
- Ujo, ujeo, jesi dobro! Daj ruku! – usplahiri se dječak.
Krsto stade polako plivajući gurati čamac prema obali,
a Črt se prihvati vesla pazeći da riba ne iskoči..
- Ivane Antune, grofiću mali, čuvaj se da te ne opali
repom. Drži za svaki slučaj povraz i zaveži ga za ovaj
obruč – pokaza Črt željezni obručić za koji je bio
pričvršćen konop za vezivanje čamca
- Dječak ga posluša. – Sad se može bacakati koliko
hoće, ali neće majci izaći iz čamca! – dječak se veselo
zagleda u ribetinu čudeći se brkovima i golemim
ustima.
Črt je doveslao do vrbe s košarom, a Krsto je doplivao
za njim i privezao čamac za korijen vrbe. Dječaku se
sad košara činila bezvrijednom, premda je u njoj bilo
podosta lijepih i pozamašnih riba.
Izvukli su soma na obalu i promatrali ga. Još je samo
povremeno mlatio repom. Kad se dječak sagnuo da ga
bolje pogleda, som se iznenada trznuo i bacio uvis
okrenuvši se u zraku prema vodi.
- Ujo, ne daj! – viknu dječak, a Črt i Krsto baciše se na
ribetinu zabivši joj prste u škrge i odvukoše što dalje
od vode.
- To su mu posljednju trzaji! – Krsto se diže zadihan i
mokar. – Kako ćemo to odvući gore u grad? Hoćeš
nampomoći, Črte?
- Žao mi je, Krsto, ali se moram žuriti natrag. Već će
netko naići. – Črt odveza čamac, baci na obalu njihov
pribor za pecanje, sjede i odvesla na drugu stranu. –
Gospodo, doviđenja! Vidimo se nekom drugom
prilikom! Krsto, ako što saznaš o krivolovcima, javi
mome grofu! Doviđenja! – i začas se nađe na drugoj
obali.
Za Vilu piše: Jure Karakaš